Bilo je dana kada nisam mogla ponuditi nikakvu živost osim činjenice da sam živa i gledajući mokre grančice i kišu koja se cijedila s prozora moje nove roza sobe, samo sam ležala i čekala da prođe to tupo dosadno stanje. U stanu sam prvo okačila sliku koju mi je poklonio Goran iz Švicarske i neki dan smo se ponovo čuli. Objesila sam i kućicu za ključeve od Vinke iz Splita i pogledom na te figure bila sam ponosna na sve svoje fanove. Pričao mi je Goran kako sam skoro zaspala i u momentu kad je želio da ode da ja spavam rekla sam mu: “Pričaj ti, slušam ja tebe, ovo je zbog ovog lijeka, uspavljuje me”, a ja se toga uopće ne sjećam, jer taj isti lijek me obarao na kraju ukupno devet puta i Boga pitaj šta sam još tako propustila u onim prvim ciklusima. Uglavnom, žurila sam u granje i čekala da zazeleni, da zazelenim i ja, tj. da živnem i ponovo se rodim s proljećem.
Proljeće je moje godišnje doba, vrijeme koje najviše volim i očima sam navlačila sunce da se pojavi iza oblaka koji su vremenom bili sve rjeđi. Vani je za par dana sve zablistalo, pa je ponovo zablistao i moj pogled. Vratio se onaj sjaj u očima o kojem su svi pričali. Bio je to dobar znak.
SOBA ZA NIKOGA 