Prvi ulazak u more je bio nešto genijalno. Kao nekakvo oslobađanje. Prvo sam jedva ušla zbog osjetljivih stopala, a onda sam se pustila u more imala sam osjećaj da su sve brige i problemi nestali. Odjednom sam osjetila potpunu slobodu.
– Džavide… Pa ovo je genijalno. Ja plivam čovječe, a plivaju i moj rak i moje ribice. Jesam ti ja rekla, da ću te voditi na more – obraćala sam se raku i govorila dok smo plivali. Smijali smo se. Džavid je bio sretan zbog mene a i svi naši ljudi s plaže su posmatrali taj događaj. Zadržala sam se u vodi. Bilo je neopisivo. Divno. Genijalno.
– Džavide, upravo sam pustila raka u more.
– Šta si?
– Upravo sam pustila raka u more. Gdje mu je i mjesto. Halo, ja plivam. Ovo se ne dešava, a i ovaj rak neka otpliva što dalje, jer mi je dosadilo. Radila bih nešto, a on me samo koči svojim tretmanima, al’ nebitno, bitno je da ja plivam. Ama, ovo se ne dešava – bila sam nasmijana u vodi kao onda kad sam shvatila da sam mršava. Još jedna mala pobjeda.
– Dešava, dešava. Još malo ćeš ti biti zdrava, ali potpuno.
Ni sunce nije bilo tako jako i iskoristila sam vrijeme u vodi da plivam, ne da se prenemažem i plutam, nego da plivam, snažno. I zaista kao da sam u tom trenutku pustila neman. Kao da je sve loše otplivalo daleko, a ja ostala kraj crte u moru u dozvoljenoj zoni za kupače.
SOBA ZA NIKOGA – Poglavlje 24
SOBA ZA NIKOGA 