Prošla je i treća kemoterapija bez ikakvih problema, osim što sam tada povraćala čim su je isključili. Mučnina je bila jača nego ranije, a bilo je i logično s obzirom na to da je organizam bio već tri puta toksičniji. Družila sam se s ostalim bolesnicima, konačno smo postali jedno, konačno sam prihvatila da sam dio ove družine, da sam dio njih i da smo isti. Samo što sam ja i dalje imala onaj sjaj u očima koji me razlikovao od ostalih. Imala sam nekako snage i za sebe i za njih, iako je bilo dana kada bih najradije da me nema, kad se bol ne može izdržati i kada je najlakše predati se. To i jeste ključni momenat. Izbjeći taj kukavički potez. Izbjeći pomisao na predaju i voditi rat bez prestanka, inače bi mogao da vas pobijedi kad se najmanje nadate. Zato sam ja bila uvijek u pripravnosti.
SOBA ZA NIKOGA – Poglavlje 14
SOBA ZA NIKOGA 