Jedan dan sam češljala kosu koja se sva ulijepila od ležanja i znojenja, i kako sam povukla četkom, tako sam izvukla rjeđi pramen. Uzela sam pramen u ruku i pomislila: Počelo je. Opadanje kose. Tako počinje. Požalila sam se sestri. Presvlačila sam majicu, bilo je prilično toplo čim bi još neko došao u našu sobu i ostala sam u onoj bijeloj potkušulji.
– Nemoj se preda mnom presvlačiti. Joj, Bože, kako si mršava. Nemoj, molim te, bude mi još gore kad te gledam tako. Obuci se. Ja sam razumjela. Bilo joj je teško gledati me. I meni je, jer u tom periodu sam izgledala najgore. Nakon prve kemoterapija. Iscijedila me. Imala sam 21 dan da se popravim i radila sam na tome. Kosa je opadala sve više, bilo je na kapuljačama, na jastuku i ja sam odlučila ponovo da se šišam.
Nejra je došla s mašinicom i obavile smo to u kupatilu. Trudila sam se da o tome ne razmišljam. Gubitak kose. I to sam odradila vojnički. Kad dođete u vojsku prvo ide šišanje. Obično na keca. E tako je bilo i sa mnom. Nejra je bila pod većim stresom nego ja, jer sam do tog dana već bila odlučila da me nebitne stvari poput gubitka kose u ovoj borbi za život neće zanimati u budućnosti. Nebitno je bilo imam li kosu. Bilo je bitno da sam živa, raspoložena i da to radim da sebi olakšam. Iako sam je dan ranije oplakala, bili su to posljednji trzaji patetike.
SOBA ZA NIKOGA – Poglavlje 13
SOBA ZA NIKOGA 