Zadnji voz

     Ponovo sam bila priključena na neku infuziju, ni dan danas ne znam šta sam sve primala, ali šta god da sam primila tada, pripremilo je moje tijelo za kemoterapiju. Uskoro se bližio i taj dan. Posjetila me Aida, Sarina mama, Sare koja je slavila osamnaesti rođendan pred moje saznanje o dijagnozi.

    – Jesam ti rekla da je kancerogeno?

    – Jesi, draga Donna, ne daj se – iz Bihaćke bolnice je sve izgledalo drugačije, a ovdje je sve dobilo novu perspektivu.

   Odjel onkologije je naš zadnji voz u koji moramo uskočiti, bez obzira što ne znamo gdje idemo ili možemo ostati na tom peronu i čekati svoje zadnje izdisaje, a meni je život već mahao iz voza. Morala sam uskočiti inače ode moja duša bez mene. Neko preživi i bez kemoterapije. To je, također, sreća. Ali ja nisam bila u situaciji da priuštim sebi takav izbor da se liječim prirodno. Da nisam uskočila u taj voz, ne bi me možda do danas ni bilo. Metastaze su učinile svoje, proširile se i bila sam vrlo ozbiljan i težak slučaj.