Kosa mi je rasla i vrlo brzo gubila oblik. Zvala sam frizera da me ponovo ošiša. Ovoga puta svog dugogodišnjeg frizera Adu Karišika s kojim sam već skoro 15 godina prijateljica. Došao je u hotel Han kad smo se dogovorili.
Ušao je u sobu sa svojom velikom torbom, a atmosfera je odmah nekako živnula. Njegova mama mi je poslala domaću supu s povrćem. On pun pozitivne energije, samo se smijao, a smijao se tako i par dana ranije kada je došao da me obiđe. Bili smo u kupatilu i sjetili se šišanja prije 10 godina, također, u sarajevskom hotelskom kupatilu, ali makazicama za nokte. Tada sam htjela ošišati šiške i niko nije mogao da me spriječi. Ado se protivio, nismo imali prave makaze. Imala sam dugu plavu kosu, a onda sam ja rekla ako ih on ne ošiša, skratit ću ih sama. Ošišao ih je, a ja sam tražila još malo kraće. Govorio je bit će kad se osuše, ali ja nisam odustajala. Skratio ih je još, a onda je jedan zvrk s desne strane skočio i podigao se visoko u zrak, a mi smo crkavali od smijeha toj sceni, a i sada smo se smijali kao ludi tim uspomenama. Ado je divna osoba, moja mala mahaluša, moj vrijedni drug koji je volio modu isto kao i ja. Upoznali smo se na snimanju spota za Sviraj nešto narodno davne 2000. i od tada smo pravi prijatelji. Ado me posebno hrabrio u bolesti i kad me ošišao bila sam toliko oduševljena frizurom, da smo napravili par fotografija i objavili ih na Facebooku. Napisala sam nešto u stilu bol neka boli, a mi ćemo po svome… Ovako se pobjeđuje rak, smijehom i dobrim prijateljima… Uglavnom, Ado mi je uljepšao dan. I ne samo taj dan nego svaki u kojem bi se pojavio, a obilazio me često.
SOBA ZA NIKOGA – Poglavlje 12
SOBA ZA NIKOGA 